Нисам имао дилему – остати или отићи
Зрењанинска Компанија „УМ-ИНГ”, чији је оснивач и власник породица Умићевић, једини је домаћи инвеститор у индустријској зони „Багљаш-аеродром”. Основна делатност овог успешног предузећа била је, на оснивању, заступање иностраних фирми, услуге пројектовања, консалтинга и инжењеринга за уљарску индустрију. Преузимањем заступања и немачке фирме „ПЕТКУС”, „УМ-ИНГ” је проширио делатност – складиштење житарица (силоси, сушаре, чистилице, транспортна опрема..), производња опреме за фабрике сточне хране, изградња дорадних центара за семенску робу. У току је изградња треће производне хале. Сада, заједно са својим „ћеркама фирмама” „ПЕТКУС Балкан” доо и „ПЕТКУС Процес Контрол” доо, запошљава 45 радника, а послује и изван граница наше земље.
Пре него што сте основали сопствену фирму, 2005. године, били сте један од дугогодишњих директора зрењанинске Индустрије уља „Дијамант”, а потом и у Уљари у Новој Црњи. Како сте одлучили да будете свој шеф и кренете у неизвесност, с обзиром на пословни амбијент који ни данас није мање турбулентан?
– Да, моја професионална каријера почела је пре 40 година у Комбинату „Серво Михаљ”, као млад инжењер, радио у Развојном сектору „Дијаманта”, затим, од 1986. до 1991. године, у „Технолошко – пољопривредном институту”, као шеф Одељења за Машинско- технолошка пројектовања. Директор Сектора за Производњу и развој у „Дијаманту” био сам од 1991. до 2000. године, када сам, због неслагања са начином „приватизације”, ако се то тако може назвати, морао да одем из фирме. Од 2000. до 2004. године сам био директор Уљаре „Банат” у Новој Црњи. Пред крај мандата приватизована је и Уљара „Банат”. Генерално гледано, начин како је приватизација спровођена, ко је и како куповао фирме, а затим даљи начин управљања и однос према запосленима нових власника капитала, не само у поменутим фирмама, него и шире, у мени је још више учврстило идеју да одлучим да кренем у приватни „бизнис”. О томе шта такав корак доноси, извесност или неизвесност, остати или отићи, нисам имао дилема.
Почев од 2011. године, када сте подигли производне погоне у зрењанинској индустријској зони „Багљаш” Ваша фирма непрестано бележи раст, проширујете асортиман и квалитетном производњом остварујете конкурентност са силним компанијама из западне Европе. Какав је то процес?
– У послу којим се ми бавимо постоје правила и фазе рада које морате поштовати, а то су: развој и усавршавање процеса – технологије којима се бавите; пројектовање на основу освојених процесних-техничких решења; израда конструктивне документације за производњу опреме; организација производње опреме. У свакој од ових фаза, ако желите успех, морате систематски и упорно радити на усавршавању начина реализације сваке од ових фаза, смањењу трошкова, реализације по фазама, смањењу – елиминацији грешака у реализацији, максималном коришћењу расположивих капацитета у свакој од фаза. Наравно, уз поштовање наведених правила, постоји још низ других момената који утичу на успешност фирме, али све у свему се своди на један систематски, упоран и посвећен рад свих учесника у реализацији неког посла.
Сав профит реинвестирате? Какви су ефекти?
– Када престанете да инвестирате, престајете да се развијате, односно стагнирате или на крају почињете да смањујете ваше производне ресурсе – нећу рећи да пропадате. Уосталом, тај филм се гледа свуда око нас свакодневно, у маси „приватизованих” фирми нови власници ништа годинама не улажу, не плаћају обавезе, истовремено систематски извлаче новац из њих и на крају прича се своди на: блокаде, стечајеве, дуговања вишеструко већа од капитала…. И ником ништа.
„УМ-ИНГ” је породична фирма – Умићевић-Инжењеринг. Колико је то олакшавајућа околност, с обзиром да, како се то каже савременим речником, „људски ресурси” понекад нису у сагласју са наумом менаџмента?
– Посебно сам срећан што смо породична фирма – породичне фирме другачије гледају на будућност. Мој син већ увелико самостално води „ПЕТКУС Балкан”, као нашу највећу фирму, што је за мене, у суштини, највећи успех као привредника и, наравно, као родитеља. Атмосфера, радни амбијент, одговорност у фирми су, такође, део нашег поноса и успеха, јер смо успели да однос радника према фирми буде коректан и да је доживљавају као другу кућу. Често у шали радницима кажем: Чувајте ову фирму, она вама и мојој деци треба више него мени и мојој супрузи.
Када је „УМ-ИНГ” основан, запошљавао је само троје радника, а сада вас је педесетак. Да ли ће бити услова за нова запошљавања и која је то струка у питању?
– Ми, на срећу, немамо велику „флуктацију” радне снаге. Фирма временом полако расте, развија се и, наравно, повећава се и број запослених. Ново запошљавање зависи од даљег развоја пословног амбијента и опште ситуације у нашој држави и шире.
Често истичете, и то не куртоазно, да имате веома добру сарадњу са локалном самоуправом и подршку градоначелника Чедомира Јањића иако кажете да је правом привреднику заправо често довољно и да га не ометају у послу?
– Имали смо до сада, а надам се и убудуће, коректну и добру сарадњу са локалном самоуправом на челу са градоначелинком Јањићем. Ми живимо и радимо у овом нашем лепом граду и заједнички нам је циљ и брига да се он, а и ми заједно са њим, развијамо и растемо.
Шта за Вас значи чланство у Зрењанинском пословном кругу и како оцењујете допринос ЗРЕПОК-а унапређењу услова пословања на локалу и шире?
– Ја сам „најмлађи” члан ЗРЕПОК-а. Улазак у друштво најугледнијих привредника нашег региона, а при томе и особа изузетних људских, културних и моралних особина, за мене је велика част. Ја нисам рођен у Зрењанину, али сам одрастао на обалама Бегеја, у њему живим, радим, стварам и на крају, волим наш град. Мисија и визија ЗРЕПОК-а увелико се поклапају са мојим тражењем могућности да на неки начин дам скромни допринос будућности Зрењанина.
Шта бисте променили како би се створио повољнији пословни амбијент?
– Можда већ истрошено звучи, али пре свега мислим да је најважнији проблем наше државе и друштва: сива економија, неплаћање пореза, непријављивање радника и све што, по правилу, иде уз то… Нама је највећи проблем у пословању нелојална конкуренција која ради са „дампинг” ценама… Велики проблем је и корупција на свим нивоима, а у последње време све више и у већим приватним фирмама. Невероватан је пад пословног морала и просто не видим пут изласка и из овог вртлога. Све ово, нажалост, систематски урушава економски систем државе и тржишни начин пословања. Свако од нас на свом нивоу, а посебно државни органи, морају да учествују у борби против овог друштвеног зла, ако желимо будућност генерацијама које долазе.
Зрењанин је некада био индустријски град? Како су се гасиле фабрике?
– Ово је једно болно питање и нимало није лако дати прави одговор. Уз све што сам већ навео, додао бих распад државе, ратове, економске и политичке блокаде и ето делимичног одговора на ово питање.
А чије су наше уљаре, посебно у светлу разоткривања пословања „Агрокора”?
– Лепо сте рекли чије су „наше” уљаре, а ја бих још рекао – не само уљаре, него и небројене фабрике које су „приватизоване” а затим, по формули „вози даље”, узимај кредите, извлачи новац на све могуће и немогуће начине, а ни случајно ништа не улажи, доспеле тамо где данас јесу. Имамо, нажалост, још много „Агрокора”…
Већ три године организујете ликовне колније „УМ-ИНГ” у којој се окупљају, пре свега, домаћи ликовни уметници, али и гости из окружења. Прву сте посветили Ђури Јакшићу, а другу Михајлу Пупину. Најавили сте и аукцију, као и хуманитарни приход.
– Ја се трудим да у животу одам заслужену пажњу и признање свему оном иза чега стоји: упоран рад, посвећеност, љубав и, на крају, наравно, склоност, надареност и таленат. У том смислу уметници су можда најистакнутији носиоци свих ових људских врлина. Наша колонија, основана на иницијативу и идеју мога друга Славка Концулова, скромни је допринос културном животу нашега града, а уједно једно лепо дружење са нашим сликарима, а пре свега, дивним људима. Надам се да ће колонија дуго живети, а што се тиче легата који полако расте идеја нам је да део слика задржи легат „УМ-ИНГ”, а да се део продаје на аукцијама од којих би приход делом ишао сликарима, а делом у хуманитарне сврхе.
Ваша компанија исказује одговорност према друштвеној заједници, а Ви сте познати као човек који помаже људима.
– Човек је социјално биће, нико не може бити срећан ако је сам, а велика је срећа и задовољство, на било који начин, помоћи другима. Наши су прилози и помоћ другима у овом смислу скромни, али ја лично сматрам да сваки човек треба да у својим могућностима помогне онима којима је помоћ потребна.
С поносом истичете да сте породичан човек и деда. Како усклађујете пословне обавезе и породичне сусрете, с обзиром да ваша ћерка са породицом живи и ради у иностранству?
– Основу личне среће видим у породици, а ако говоримо о успеху онда бих то проширио и на фирму и пословни успех. Те две ствари су за мене нераздвојне, тако да су ми велики мотив и задовољство у животу и раду. Супруга и ја имамо двоје деце којима се поносимо. Наша ћерка је докторирала на молекуларној биологији у Холандији, а сада као постдокторант ради на Кембриџу. Ћеркин супруг, наш Зрењанинац, ради као предавач на Универзитету у Тилбургу, у Холандији. Врхунац ове наше мале породичне приче је наш унук Илија који сад има две године и највећи је дедин понос.
Какви су планови?
– Крајем ове године стичем услове за старосну пензију, недостајаће ми нешто мало радног стажа, али то нема неког значаја. Дакле, почиње неко треће доба живота. Ово питање је као када бисте маратонцу на крају трке поставили питање, а где ћете сада на рекреацију? Наравно да се шалим и да имам планова и жеља и они су такви да су, уз мало среће и здавља, оствариви у приватном и у пословном смислу.
Ваша девиза?
– Друга се обала увек лепше плави, али да ли је баш тако? Лепоте има и ту где сте ви, само погледајте лево и десно око вас. Нађите је и чувајте је!
НАЈВЕЋИ ПРОЈЕКТИ
– Сви наши пројекти су важни и стало нам је да инвеститор увек буде задовољан – каже Умићевић. Међу њима су реконструкције уљара „Дунавка”, Велико Градиште, „Сунце”, Сомбор, „Вилториа”, Шид, „НТ-Кфт”, у Мађарској, „Слимоил”, у Бејруту, изградња рафинерије уља у Штипу, Битољу, у Плевену, у Бугарској. Један од првенаца је пројекат силоса у Задрузи „Братство јединство”, у Новом Итебеју. Фирма ћерка „ПЕТКУС Балкан” у којој је сувласник 50% немачки партнер, реализовала је низ великих пројеката, а највећи је Дорадни центар за семенску робу КЊС, у Бечеју. Велики пројекти су Мркшићеви салаши, Велисављев, Ботош, Граничар, Конак…
ИЗВОР: ЛИСТ ЗРЕЊАНИН, 02.07.2017.