Последњи је тренутак да држава осмисли програм за развој малих породичних фирми и газдинстава – каже Стева Кочалка, председник Зрењанинског пословног круга.
Као човек који се доселио у Зрењанин пре двадесетак година, не могу бити локалпатриота по рођењу, али сматрам да сам реалан када тврдим да наш град може бити одлично место за живот. Град је безбедан, са одличним географским положајем. Смештен је у плодној равници, приступачан за сваку врсту транспорта (речни, копнени, ваздушни), негде на средини између два највећа српска града, са релативно солидном инфраструктуром. Из овог повољног положаја излазе могућности за развој – каже Горан Ковачевић, власник трговинског ланца „Гомекс“ и један од најистакнутијих привреднка у региону.
Чини се да регион ипак није на најбољи начин капитализовао ове предности протеклих деценија. У јеку великих тржишних ломова, Зрењанин се нашао на раскршћу. Традиционалне гране индустрије, уз неколико изузетака, протекле су под теретом дугова. Са друге стране, страни инвеститори понудили су нова радна места у индустријским зонама. Стручњаци се слажу да је будућност у високопрофитабилним гранама привреде. Кад је реч о развојним могућностима, овај део Баната свакако би требао да инсистира на примарној пољопривредној производњи, али и на развоју компатабилне индустрије која ће основне производе као што су жито, репа, кукуруз или повртарске културе, чија се цена формира на светском тржишту, претворити у производе вишег степена обраде и препознатљивог квалитета – сматра Ковачевић.
Са овом оценом сагласан је и др Дејан Молнар, доцент на Економском факултету у Београду. По његовом мишљењу, нужно је да градови попут Зрењанина, који на свом подручју имају већи број села, много више пажње посвете руралном развоју.
- Новим, савременим приступом развоју (а то није развој пољопривреде већ развој свега онога „око“ пољопривреде) треба сеоска подручја учинити атрактивним за образоване људе и предузетнике. Савремени начин пословања и нове, модерне делатности, засноване на дигитализацији процеса, пружају огромне могућности да иновативни појединци остваре пословне успехе у пословима који представљају спој креативних и традиционалних руралних делатности. Тиме би се смањио „притисак“ на сам град (урбано језгро) у којем нема довољно посла за све, а у сеоским подручјима би се искористили неискоришћени ресурси – каже Молнар.
Добро осмишљена популациона политика и развој пољопривреде два су приоритетна задатка града и региона – мишљење је предузетника Стеве Кочалке, председника пословног удружења Зрењанински пословни круг (ЗРЕПОК). По његовим речима, лоша приватизација земљорадничких задруга, при чему су велепоседници могли да купе земљиште без обавезе да упосле задругаре, довела је до тога да села у овом региону великом брзином остају без становништва.
- Богатство овог региона јесте плодна земља. Будућност, по мени, лежи у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, у запошљавању људи кроз те привредне гране. Ситуација је забрињавајућа – сматра председник ЗРЕПОК-а.
- Ако будемо наставили оваквим темпом, за двадесет година уместо села имаћемо салаше, а неколико великих пољопривредних газдинстава ће запошљавати по пар радника у примарној производњи. Грађани ће одлазити у веће градове или иностранство, што се већ сада дешава. Последњи је тренутак да држава осмисли програм за развој малих породичних фирми, развој пољопривредних газдинстава са фокусом на мања – породична газдинства. Држава би требало субвенцијама и разним „старт ап“ програмима да стимулише становништво, посебно младе, да покретају сопствене послове, да се баве производњом поврћа, воћа и прерадом ти намирница.
Према мишљењу Горана Ковачевића, Град јесте обезбедио добро опремљене индустријске зоне, али недостају добро усмерени подстицаји који би у те зоне довели баш ону индустрију која нам треба (прехрамбену), а не било коју, нарочито не ону која негативно утиче на природну околину, па самим тим обара вредност наше целокупне пољопривредне производље.
ЗАШТО ПОКЛАЊАМО ЗЕМЉУ
По мишљењу Стеве Кочалке, кључно би било давати државну земљу (два-три хектара) у закуп на више година локалном становништву, јер би се на тај начин омогућио адекватан локални – рурални развој. - Уместо да имамо такве програме, ми доводимо стране инвеститоре и малтене поклањамо земљу разним арапским и немачким фирмама. Није стратегија развоја овог друштва по сваку цену довођење страних инвеститора. Једини прави развој могућ је коришћењем сопствених реурса, а то је плодна земља која нас окружује. Страни инвеститори би могли да узму ону земљу за коју не постоји интересовање на локалу. Задруга „Мркшићеви салаши“ показала је да паметним радом и улагањима може да сачува становништво, да гарантује опстанак села и окупи и упосли око себе локално становништво – каже Кочалка.
ИЗВОР: ЛИСТ ЗРЕЊАНИН, 17.06.2016.