Да најгора времена могу да буду изазов, али и велика шанса, показује предузетничка прича Драгана Видаковића, кога Зрењанинци идентификују са трговинским ланцем „Импел“ а Драган је власник и сувласник укупно 9 предузећа са око 180 запослених.
Приватним послом сам почео да се бавим из нужде, почетком 90-тих година у Новом Саду, на последњој години студија машинства на Техничком факултету. До те 1991. године имао сам стипендију једне фирме из Бачке Тополе која ми је омогућила врло пристојно студирање, прича Драган Видаковић. Почетком деведесетих, криза и рат су учинили да нестане стипендије, а родитељске пензије нису биле довољне ни за њих а камоли за студирање. Рушио се комплетан друштвени систем у којем се живело, радило, стварало и планирало, и ја сам био принуђен да због обезбеђења елементарне егзистенције нешто предузмем и радим. Изнајмио сам зато један апарат за продају кокица на Спенсу како бих себи обезбедио новац да завршим факултет. Уложио сам у тај „бизнис“ своју уштеђевину од целих 300 марака. Посао је кренуо више него очекивано добро. Дневно сам продавао и по 700 кесица кокица по цени од једне марке, а мени је остајало у то време (кад су плате и пензије биле тек неколико десетина марака) невероватних 200 марака. Због тога сам и посао са кокицама преселио у Зрењанин, а у жељи да се у зимским условима заштитим од хладноће, закупио сам и киоск и проширио „асортиман“ на семенке и слично. Међутим, када је наишла 1993. и хиперинфлација, тај посао се обесмислио, па сам у закупљеном киоску почео да се бавим продајом штампе и цигарета и сличне трафикантске робе. Потом сам закупио и други, па трећи, четврти и онда је настао и „Импел“ који је основан на Богојављење 1995. године, каже Видаковић.
Драган Видаковић је прва генерација у породици која се бави приватним послом.
Моји родитељи су одрасли у другом систему. Нису били одушевљени кад сам све што сам уштедео уложио у апарат за кокице. Отац ми је говорио да чувам новац за црне дане. Ја, са својих 24 године, нисам разумео за које црне дане да чувам. Ипак, сада сам сигуран да осим прилике која се укаже, мораш да се и родиш са предузетничким духом и даром јер мали број људи је способан да препозна прилику а још мањи да разликује прилику од неприлике.... Ја волим да побеђујем, чак и кад са пријатељима играм мали фудбал. Мислим да је то такође једна од битних одлика предузетника. Воле игру и воле да побеђују. Иако су 90-те биле тешке године, биле су и прилика. Много људи је тада започело посао, не мали број њих је имао и велике успехе за кратко време, али од нас који су тад изашли на сцену, преостао је тек један одсто. Није лако успети, али је још теже трајати. У турбулентним и кризним временима заиста није лако живети и радити али она са собом носе и несвакидашње прилике и шансе који у нормалним временима нису могуће. Ја се и данас питам, зашто су људи куповали кокице по цени од 1 марке, одакле им новац за кокице кад су плате и пензије биле 10 марака.… Али, ето мене су кокице увеле у предузетништво и донеле почетни капитал. Међутим, то је тек почетак. После тога следи велики рад, улагања, напори, ризици… С друге стране, после више од 25 година предузетничког искуства, предузетништво као позив и занимање не бих мењао за било који други посао, између осталог и зато што доноси велике привилегије. Имаш слободу да сам бираш коју ћеш игру да играш и са ким, сам састављаш екипу, планираш тактику и стратегију... Али, и одговорност је онда само твоја, и успеси и неуспеси, и то је цена која мора да се плати напомиње Видаковић.
Одлуку да уплови у предузетничке воде Драган Видаковић донео је сам. Зато и својој деци препушта одлуку да се у животу баве оним послом за који се одлуче.
Сасвим сам сигуран да преузетнички дух није вирус који се преноси. Својој деци кажем да непрестано трагају за оним чиме желе да се баве, да препознају шта је то због чега ће им срце брже закуцати, шта је то за шта су спремни да направе велику жртву. Свако од нас има неки таленат, важно је да се он препозна. И да се на том таленту пуно ради. И да се стално негује потреба да будеш бољи и у послу и у приватном животу као човек, завршава своје предузетничку причу Драган Видаковић.
ИЗВОР: Виртуелни инкубатор