Зрењанин је одувек био регион који је у подједнакој мери живео од индустрије и пољопривреде. Као центар, привлачио је људе из суседних општина, који су свакодневно долазили овде на посао или школовање. Истовремено, те општине су имале и сопствене идустријске погоне који су омогућили делу становништва да егзистира радећи у њима. Претходних двадесет година дошло је до пропасти већег дела тадашње привреде, што је погодило све. На срећу, Зрењанин је политиком изградње индустријских зона као и повољним геостратешким положајем успео да запосли део становништва. Тај процес се није десио у околним општинама и становници тих општина били су принуђени да одлазе одатле у потрази за послом. Мислим да у наредном периоду, уколико желимо да зауставимо тај процес, челници овог града поједанко морају размишљати о помоћи тим општинама, које својом логистиком и кадровима не могу самостално да обезбеде развој сопствених средина.
Теорија нас учи, а пракса потврђује да држава никада не управља својим добрима и пословима ефикасно, као што то ради приватни сектор. У то се можемо уверити свакодневно, слушајући и читајући о бројним проблемима у институцијама чији је оснивач држава. На бази те поставке, мислим да општина треба да размисли које све послове може да повери приватном сектору или да развија ЈПП као облик управљања јавним добрима. Њена улога треба да буде у сектору регулисања услова под којима се одређене услуге врше грађанству и привреди. Такође, да пронађе меру у одређивању висине пореза итакси који чине директан приход буџета Града. Мишљења сам да би све некретнине које се издају трећим лицима требало продати, а задржати само оне које су у функцији институција града.
За мене је спорно и досадашње управљање државном земљом. Видим да се све чешће она нуди страним компанијама зарад њиховог доласка у Србију. Верујем да би за све нас било боље осмислити модел, којим би се та земља понудила на вишегодишњи закуп породицама које би се обавезале да се њом баве. Уз стручну подршку, као и субвенције за покретање повртарске и воћарске производње омогућили би да више људи остану у својим срединама. Обрадива земља је ресурс који је врло ограничен и кога ваља чувати и управљати њим на најбољи могући начин, као стратешки важан за будућност земље и нације.
У Зрењанину, новембра 2016. године, Стева Кочалка, председник ЗРЕПОК-а