Ових дана је Кошаркашки клуб „Свети Ђорђе“ из Житишта постао планетарни хит, јер се после успеха у купу Србије нашао на страницама свих медија у нашој, али и у неким страним земљама. Наиме, остварен је успех, који је, мерен спортским аршинима, невероватан. И тешко да ће неко моћи то да понови: да члан регионалне лиге савлада неколико клубова из виших рангова, па и из прве лиге. И остаће записано за сва времена: на завршни део Купа Радивоја Кораћа у Нишу такмичиће се и „Свети Ђорђе“ из Житишта! Ни највећи оптимисти, па ни највећи сањари нити разни видовњаци тако нешто нису могли да предвиде.

А овај успех није случајан. Иза њега стоји изванредна организација у клубу и, наравно, рад и само рад. На челу целе организације је један изузетно успешан пословни човек, власник угледне и респектабилне фирме „Валор“ из Зрењанина Стева Кочалка, човек који је и душом и срцем везан за Житиште и који на најбољи могући начин даје за своје родно место улажући у спорт, тачније у кошарку са којом је и сам растао од детињих дана. Истовремено на делу показује да успешно води једну друштвено одговорну фирму.

- Био сам део оне екипе када смо основали први клуб пре четрдесет година. Били смо тада пуни ентузијазма, безбрижности и радости када смо схватили да почињемо да играмо за наш клуб. Тада је кошарка напросто „букнула“ у већини места. Срећа је да су наше жеље препознали у житиштанском предузећу „Пластика“, па смо захваљујући тадашњем директору Михајлу Миши Врховцу и кренули са такмичењем. Сећам се добро тих дана када није било дресова за све играче, а први тренер Драган Дамјановић их је делио, а ми пуни неизвеснти чекали на свој ред. Нисам се љутио када некада није било дреса и за мене. Било је бољих и није било љутње, нити неке суревњивости међу нама. Потом су дошле и године даљег школовања, студија, али је љубав према нашем клубу увек била присутна. Нико није стављао у први план пласман клуба, јер се играло из љубави.

Онда су дошле промене у друштвено-политичком и економском систему земље, што се одразило и на живот клуба?

- Наш главни спонзор „Пластика“ суочио се са свим изазовима и ми смо изгубили главни ослонац, али тада су на сцену ступили Никола Пешут и Душко Кочалка који су, буквално на својим плећима, носили и изнели велики терет да се клуб не угаси, него да настави свој пут. И ниједне године није било да се клуб није такмичио, што је прави подвиг за овакве средине. Тада је и дошло до идеје да клуб промени име у „Свети Ђорђе“. Следећа, рекао бих трећа фаза, у егзистенцији нашег клуба је била када је Дарко Каран захваљујући својој друштвено-политичкој функцији, а и љубави према кошарци стао иза клуба. Клуб „Свети Ђорђе“ тада постаје снажнији са препознатљивим имиџом и квалитетом и све више је у самом врху табеле са јасним интенцијама да би могао да се такмичи иу вишем рангу.

И када Дарко Каран није више могао да се у потпуности посвети „Светом Ђорђу“ клуб преузимате ви?

- Најпре сам разговарао са мојим пријатељима из детињства и дошли смо до закључка да клуб не сме да се угаси. Ја се ниједног момента нисам двоумио. Договорили смо се, поделили улоге, и све поставили на своје место како би клуб функционисао на прави начин. Ево десетак година нема никаквих тензија, јер свако ради свој посао. Нисмо били нереални у планским задацима. Ишли смо постепено и ево сада смо ту где смо.

Занимљиво је да сте ви све време ту, али не експонирате се превише, мада је ваша улога пресудна у деловању „Светог Ђорђа“?

- Не желим да се посебно ја истичем, јер за успехе заслуге припадају играчима и они су ти који треба да носе терет славе. Наравно да није било лако, али сам се трудио да, као и у својој фирми, поставим све на своје место и онда резултат не може да изостане. Реално је да ћемо на крају првенства завршити на првом месту, па ћемо онда сести и видети шта и како даље. Нови ранг захтева много тога више: и организацију у клубу, и услове за такмичење, а познато је и да наша сала не одговара потребним захтевима, играчки кадар такође мора да претрпи измене. Али о томе ћемо се договорити.

Оно што се посебно да видети је да међу играчима влада права спортска хармонија и међусобно уважавање?

-Т рудили смо се да „покријемо“ сва места у тиму и да ангажујемо пре свега добре људе, јер у колективним спортовима то је јако важно. Појединац ма колико добар некада својим искакањем може све да поквари. Зато и истичем да оно старо правило „један за све – сви за једног“ мора да се поштује, а код нас је то заиста на делу. А то све полази и од нас који водимо овај клуб. Међу нама влада здрав однос, поверење и разумевање, а да је другачије одмах бих се повукао.

У клубу се посвећује и пажња оним најмлађима?

- То је једна од наших значајних активности већ годинама. Из тог састава треба да се регрутују играчи за први тим. Имамо и сада неколико играча, а из тог подмлатка је и наш садашњи тренер Марко Бољац који је до јуче био капитен клуба.

Мало је било изненађење када је Бољац постављен за првог тренера?

- Можда за неке друге је било неочекивано, али смо ми све сагледали и тако одлучили. Показало се већ сада да смо били у праву. Могао је Бољац још квалитетно да носи дрес клуба, али све више сазрева као тренер и он је наше дугорочно решење. Ми, што је уосталом и познато, ниједндог тренера нисмо притискали резултатима. Пустили смо их да раде, а на крају смо направили анализу пређеног, па смо касније одлучивали шта ћемо и како ћемо даље.

Недавно сте добили и посебно признање од Спортског савеза Војводине. Стигла је награда „Јован Микић Спартак“ за донаторство које несебично негујете из године у годину?

- Изузетну захвалност дугујем Спортском савезу општине Житиште који ме је предложио за ово високо признање. Срећан сам што сам постао лауреат ове награде, јер сам стао у раме уз раме са светски познатим спортистима, као што је Милорад Станулов који је истовремено добио признање за животно дело.

Познато је и да годинама негујете сусрете кошаркашких ветерана?

- То је посебна прича. Зна се, свака среда навече играмо баскет. Ту смо ми бивши саиграчи и пријатељи клуба. Свако одради своју деоницу по могућности, али оно што је значајно је да да се дружимо и да је и то део стварања здравог амбијента у којем ради наш клуб на који смо сви поносни.

У овом тренутку је актуелан одлазак у Ниш на завршни део куп такмичења?

- Ми смо веома реални. Знамо да је ово што смо постигли фантастичан успех. Због тога и не гајимо неке амбиције да можемо у завршном делу до нове сензације. Разлика је огромна у односу на остале клубове. А што се тиче одласка у Ниш организоваћемо и бесплатан одлазак наших навијача и пријатеља да присуствују финалним сусретима. Иначе, захвални смо нашим навијачима „Боксерима“ који нас свесрдно бодре и изражавају посебну љубав према „Светом Ђорђу“.

А о Стеви Кочалки успешном привреднику, спортском раднику, хуманисти и надасве великом раднику би могло много тога још да се каже и напише, јер он то својим делима заслужује.

ИЗВОР: Житиште ОнЛине