Настављени су разговори шефова преговарачких тимова Уније послодаваца Србије и репрезентативних синдиката, а у вези са усаглашавањем текста посебног колективног уговора за грану грађевинарства и индустрије грађевинског материјала. ЗРЕПОК је и на овом састанку представљо Милан Бошковић, директор зрењанинског „Неимар“-а.

Разговори су трајали више од 4 сата и били су веома напорни посебно из разлога што се преговарало око сваке, па и најмање ситнице.

Представник ЗРЕПОК-а Милан Бошковић је кроз преговоре успео да се избори за низ решења која су другачија него што их је синдикат предложио. Обрађен је само део текста (21 члан од 83). Усвојена је одлука да ће овај грански колктивни уговор имати правно дејство тек и ако надлежно министарство, тачније министар рада и социјалне политике Расим Љајић, пропише проширено дејство тог уговора и на послодавце који нису чланови УПС-а.

Друга важна ствар јесте та да је по први пут колективним уговором, прихваћено ограничење дужине годишњег одмора у максималном трајању од 25 радних дана.

ЗРЕПОК се и овај пут наметнуо као стручан и поуздан сарадник УПС-а у решавању великих проблема. Предлог који је Бошковић у име ЗРЕПОК-а упутио УПС-у, а везано за решавање проблема у области грађевинарства, је у целости прихваћен и као такав ће бити прослеђен Влади Републике Србије.

Наставак рада се очекује око 20.10.2010. о чему ће се накнадно договорити шефови преговарачких тимова.

Оно што предстоји је почетак преговора и за друге области привреде.

ЗРЕПОК ће учествовати и у тим преговорима јер сматра да је то једини начин да се промене ствари које су лоше, а које посредно или непосредно утичу на права и обавезе запослених и послодаваца.

Прочитајте:

ПРЕДЛОЗИ „ЗРЕПОК“-а У ПРЕГОВОРИМА СА СИНДИКАТИМА ИЗ ОБЛАСТИ ГРАЂЕВИНАРСТВА А У ПОГЛЕДУ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА ПРОБЛЕМА

1. Закон о ПДВ би требао да се измени и да се ПДВ плаћа не по истављању излазне фактуре него по наплати од купца. Тиме би се значајно поправила ликвидност у привреди, што би допринело оживљавању привредне активности. То би довело до споријег пуњења буџета, али би то свакако утицало и на рационализацију државне управе и организацију буџетских корисника.
2. Да се уведу значајне стимулативне мере за извознике, а нарочито за извознике из сектора грађевинарства. То би довело до делимичне консолидације предузећа у овој области. Извоз би могао да порасте, што би утицало на стабилизацију курса динара.
3. Да се у обаласти еколошких прописа, односно у надзору над спровођењем истих, више пажње посвети прилагођавању прописа материјалним могућностима привреде, као и едукацији пре свега лица која врше надзор, како би се избегла ситуација да се све своди на кажњавање и увођење нових намета привреди на издисају.
4. Одредбе Закона о раду (члан 115 и члан 116) које говоре о накнади зараде за време боловања и за време „принудног“ одмора, где се каже да та накнада не може бити нижа од минималне зараде, је социјална категорија која на одређени начин штити запослене са најнижим примањима, али истовремено наводи на учестало коришћење боловања управо код те категорије запослених. Запосленима се исплати коришћење боловања до месец дана, јер приме занемарљиво мање, односно понекад и више него да су радили. Последице по послодавце су штетне, јер накнаде боловања до 30 дана падају на терет послодавца.
5. Накнада зараде по свим основима (годишњи одмор, плаћено одсуство, боловање...) се рачуна на бази просечне бруто зараде запосленог остварене у претходна три месеца. Просечна бруто зарада садржи сва плаћања послодавца према запосленом (изузев путних трошкова, дневница), дакле садржи и нешто што је по Закону трошак (члан 118 Закона о раду), односно накнаду трошка за исхрану у току рада (топли оброк) и накнаду трошка за регрес за коришћење годишњег одмора. По мишљењу Министарства исплаћени топли оброк и регрес су саставни део зараде и на њих се плаћају порези и доприноси као на зараду. У пракси настају проблеми када се исплатом регреса повећа просек за последња три месеца и када после те исплате запослени користи неко друго право (плаћено одсуство, боловање, породиљско боловање, годишњи одмор).
   Због тога сам мишљења да би интерес послодаваца био :
   1. да накнаде трошкова, односно накнада за регрес и топли оброк не би требале да имају карактер зараде, да не улазе у бруто зараду,
   2. да се на њих не обрачунава порез на зараде и доприноси
6. Дужина годишњег одмора треба да буде законом максимизирана, као што је утврђена и минимална дужина. Ово је важно јер се сталним притиском синдиката кроз Општи колективни уговор и сличне акте стално уводе нови критеријуми за повећавање дужине годишњег одмора. Ово је битно и због уједначавања права запослених у привреди са онима који се финансирају из буџета, јер по правилу ови други имају далеко дужи годишњи одмор. Како коришћење годишњег одмора производи обавезу плаћања накнаде према запосленом (просек за претходна три месеца) јасно је да није свеједно колика је дужина.
7. Обавеза послодавца да запосленом исплати накнаду штете због повреде на раду или или професионалног обољења (члан119 Закона) у пракси производи свакојаке аномалије. Обавеза послодавца је да осигура запослене од случаја повреде на раду и професионалног оболења. Послодавац то учини, и када се у пракси деси да се запослени повреди на раду, логично би било да му се штета исплаћује у висини штете коју је утврдило Друштво за осигурање. Међутим судови досуђују запосленима додатну исплату штете на терет послодавца. Поставља се питање зашто је онда послодавац платио обавезно осигурање када мора да плаћа накнаду штете запосленом. Ова област ће бити још сложенија када ступе на снагу измене Закона о безбедности и здрављу на раду које обавезују послодавца на увећане премије осигурања за послове који Актом о процени ризика буду утврђени као послови са повећаним ризиком, као и када се утврди обавеза плаћања лечења запослених на терет послодавца и то до излечења у случају професионалног оболења или повреде на раду.
8. Отпремнине код вишка запослених треба да буду у висини минималних износа прописаних законом и да исте важе и за запослене у привреди, као и за запослене у буџетским корисницима, односно да се уједначе права запослених.
9. Обавеза доношења програма вишка запослених и процедура прописана за то би требала да се измени.
10. Запошљавање инвалида је наметнути терет привреди јер начин на који је ова област уређена је неповољан за послодавце, односно ради се о допунском намету. Решење би било да држава, која је оснивач предузећа која упошљавају особе са инвалидитетом, треба да помогне таквим предузећима ослобађањем плаћања ПДВ на њихове производе, чиме ће бити јефтинији и конкурентнији на тржишту и доћи у ситуацију да шире производњу, а тиме и да додатно упосле особе са инвалидитетом.