Рођен у Доњој Бачуги, општина Петриња, Хрватска 22. октобра 1954, од мајке Наде домаћице и оца Станка, ратара и сменског радника код високе пећи у Жељезари Сисак. У родном селу завршио основну школу, а у Петрињи гимназију. Кроз цели радни век бавио се новинарством. У основној школи био је сарадник сарајевских „Малих новина”, а у средњој школи објављивао је у школском листу „Гимназијалац”. Након завршетка студија на Факултету политичких наука живи у Сиску гдје од почетка осамдесетих ради у „Вјеснику жељезаре” и у то време сарађује у Радио Сиску, листу Јединство, Радио Петрињи и другим локалним медијима, али објављује и у дневном листу „Борба”, редакција у Загребу, сарајевском „Асу”, „Вечерњем листу.” Неко време извештава за београдску Политику као хонорарни сарадник , а онда и као стални дописник. Уочи распада Југославије , као новинар београдског медија доживљава тешке тренутке, при чему се отворено прети њему и његовој породици па чак је било и јавних предлога изнетих у медијима да се заједно с колегом из листа Ратком Дмитровићем протера из Хрватске. Због тога што нису имали заштиту па чак ни вербалну подршку од новинарске асоцијације били су присиљени да напусте Удружење новинара Хрватске које је било у саставу Савеза новинара Југославије.

Због учесталих претњи у јуну 1991. евакуише породицу из Сиска и то по препоруци колеге новинара загребачког „Вјесника”. И сам је након неколико месеци због опасних порука престао да одлази у Сисак. За вријеме и уочи рата 1991–1995 био је хапшен и привођен од хрватске, муслиманске и српске војске и паравојске.

Ангажовао се у оснивању Српског културног друштва Сава Мркаљ са сједиштем у Топуском и у редакцији листа „Српски глас”. На рад тих крајишких институција које су оставиле најсвијетлији траг у РСК је изузетно поносан јер су оне, осим што су његовале најзначајније тековине Срба на тим просторима, доприносиле афирмацији највећих крајишких вриједности, а ту спада и стално залагање за морална начела кроз борбу против ратног профитерства и других, а нагомиланих негативности.

После рата, 1996. спаљена му је родна кућа у Доњој Бачуги, а у познатим околностима, као и многи други остали су без станова у Сиску он и његова отац. Након протеривања српског народа из Хрватске и Републике Српске Крајине „Политика” га распоређује на место дописника из Баната.

Годинама је послије рата одлази и на Банију и пише о тешкоћама на које су наилазили повратници из великог збега. Преко три деценије непрекидно ради у листу „Политика.”